СРОДНЕ ВЕСТИ

          У СВОЈОЈ зеленој оази, високо горе, на надморској висини од око 1.600 метара, у врлетима горостасне Суве планине, где може да се ослушне тишина, уживају у дивљини и безграничној слободи. Дивљи коњи, који су права реткост у Европи, појављују се из густих букових шума на врху Три локве у ували Ждребиште, као и на врху Ракош, поред извора воде на сувопланинском венцу.
          А ко је имао изузетну прилику да их види, каже да су прелепи, као да су шампонирани и намазани бриљантином. Јер, ове животиње су прави чистунци, а "умивају" се на роси.
          Сувопланински полудивљи коњи, или сампаси, како их овде називају, велика су туристичка атракција која мами знатижељнике је овај крај. Нажалост, све их мање и све се теже виђају.
          - Старији мештани памте да је на обронцима Суве планине било око 50 коња - прича Миодраг Бошковић из села Горња Коритница. - Необјашњиво је описати њихов трк или галоп, а најупечатљивије је када јурну у стампедо.
          Роберт Илић, лиценцирани планински водич из ПД "Видлич" у Пироту, који све масиве Балкана познаје као свој џеп, један је од ретких људи који је успео да се приближи крду сувопланинских коња и овековечи их фото-апаратом у два наврата.
          Једном је то било лети, а други пут зими, на температури испод двадесетак степени, када је на Суву планину водио колеге планинаре из Крушевца.
          - Да би сте видели преостале коње, чији број тачно нико не зна, потребно је много стрпљења и среће - прича Илић.
          - У сталном узмицању од вучјих чопора, непогрешиво осећају присуство некога са стране, ко не припада планини
          . Најчешће обилазимо врхове Трем, Дивну Горицу, Ракош чесму и Пасарелу. Последњи пут сам их видео код Ракош чесме, где су копитама чепркали ледену земљу у потрази са сувом травом.
          У лето са групом плани нара смо код места Три баре посматрали крдо које је предводио прелепи пастув.
          - Када их угледате, први је осећај беспрекорне лепоте - прича Роберт Илић. - Ти коњи су за мене симбол слободе. Догађало се да на планини проведем и по десетак дана и ноћи и да их не видим, а било је и случајева када сам их виђао истог дана када се нађем горе. Једноставно су непредвидиви и неспутани.
          Те опаке зиме, сећа се Илић, прихрањивали су их белопаланачки ловци, постављајући сено на местима на којима би се могли појавити. Вели и да је дане и ноћи провео по сувопланинским висовима и дубодолинама, јер је желео да гледа предивне коње или да их покаже колегама планинарима из других делова Србије.
          Иначе, до пре три године до Ракоша је могло да се стигне једино пешачким стазама и земљаним путем, који од Беле Паланке води преко села Бежита до Ракоша.

          ПАСУ САМИ
          НИКО не зна тачно када је настао први чопор сувопланинских сампаса. Једино је извесно да су они у ствари потомци коња које су током летњих месеци мештани Космовца, Бежишта и других села подно планине, која се протеже између Беле Паланке, Бабушнице, Ниша и Лесковца једоставно пуштали на испашу, да пасу сами. Па отуда и назив сампас.


          МЕТА ЛОВОКРАДИЦА
          НА ове скривене српске горостасе последњих деценија острвиле су ловокрадице из целе Србије, којима су атрактивне мете. Како нам објашњава Душан Живковић, из Ловачког удружења "Јастреб" у Белој Паланци, многе од ових животиња су завршиле у кобасицама и другим, веома траженим месарским производима. Ловце су обично предводили локални водичи за поприличну надокнаду, а цена меса била је далеко виша од уобичајене, због веровања да је веома здраво. А у појединим случајевима чак може да буде и афродизијак.