Потпис наше мајке Наталије, није на гробљу, на последњој слици. Не. Јер је она увек била нешто друго - чуваркућа, што потврђују све остале приложене овде (и многе друге неприложене фотографије и сећања). Њен потпис је: зумбул, зеленкада, царево око, божурови у нашем дворишту. Рибизле. Винова лоза. Џезвалије. Америчко дрво. Јорговани. Нетарине.
..
..
..
..
..
..
.. Њен потпис је и она лоза пред верандом Велике магазе. Али и њен мираз - трешњар на Капији Звижда. Претпоследња слика... У суштини, снага тог потписа је у поновном цветању, оживљавању, вери, и невидљивој моћи свертице на чији дан је дошла на овај свет... Потписи наше мајчице су и на лицима њене преживеле деце (мојем и братовљевом)... Око њеног гроба нема гробљанских копаља зарђалих у бодљикавих врежа купине. Наше велико двориште сеоско, као да је изаткано од њених Потписа. Али, у суштини, прототип њеног потписа је у стотинама везова и њених непоновљивих ручних радова... Ћилими које је у своје време изаткала нису сачувани, јер су их покрали сеоски лопови у годинама после деда станкове смрти... Лопови све могу, и гробове да похарају, и оскрнаве, као време, али Наталијин непоновљиви потпис не може нико да уништи и украде, јер је неуништив...
Да је нису удали за нашега оца Михаилаа сигурно би постала калуђерица, можда и светица. На њеним костима би вредело сазидати макар малу црквицу православну посвећену Св. Петки...
..
..
..
..
..
..
.. Њен потпис је и она лоза пред верандом Велике магазе. Али и њен мираз - трешњар на Капији Звижда. Претпоследња слика... У суштини, снага тог потписа је у поновном цветању, оживљавању, вери, и невидљивој моћи свертице на чији дан је дошла на овај свет... Потписи наше мајчице су и на лицима њене преживеле деце (мојем и братовљевом)... Око њеног гроба нема гробљанских копаља зарђалих у бодљикавих врежа купине. Наше велико двориште сеоско, као да је изаткано од њених Потписа. Али, у суштини, прототип њеног потписа је у стотинама везова и њених непоновљивих ручних радова... Ћилими које је у своје време изаткала нису сачувани, јер су их покрали сеоски лопови у годинама после деда станкове смрти... Лопови све могу, и гробове да похарају, и оскрнаве, као време, али Наталијин непоновљиви потпис не може нико да уништи и украде, јер је неуништив...
Да је нису удали за нашега оца Михаилаа сигурно би постала калуђерица, можда и светица. На њеним костима би вредело сазидати макар малу црквицу православну посвећену Св. Петки...
Нема коментара:
Постави коментар