Gospodji
Vidi Ognjenović
Srpski PEN Centar
Milutina Bojića 4
11000 BEOGRAD
SRBIJA
Beograd, 2. novembra 2007.
Poštovana gospodjo Ognjenović,
Ovo moje pismo razumem kao nastavak razgovora (ili «razgovora») započetog sa Vama na beogradskom Sajmu knjiga krajem oktobra ove godine. Sa dobrom voljom, verujem, možete ga i Vi tako shvatiti.
Dakle, jedan Vama posve nepoznat čovek i isto tako imena nepoznatog, autor tridesetpet knjiga, član francuskog i austrijskog PEN-a, te Société des Gens des Lettres de France (onog koga je Balzak osnovao) započinje sa Vama razgovor u, istini za volju, posve neugodnoj sajamskoj atmosferi, o prećutkivanju ili zanemarivanju srpskih pisaca koji dugi niz godina, dobrovoljno ili ne, žive i rade izvan Srbije, kao i o antologiji srpske poezije Gojka Božovića koju je ovaj stručnjak «izradio» po nalogu srpskog PEN Centra.
Kada je reč o prećutkivanju pisaca koji, sticajem okolnosti, nisu fizički prisutni pred očima aktera savremene srpske književne scene, pa samim tim ni pred javnošću, dovoljno je pročitati poslednja tri «Godišnjaka» koje objavljuje srpski PEN pa da se u to uverite. Dva-tri srpska pisca koja žive van Srbije pomenutih u «Godišnjacima» nisu, uveren sam, i dva-tri pisca koja bi bilo nužno «uzimati» ozbiljno. Biti fizički prisutan u državi zasnovanoj na «burazerštini» i plemenskoj sardonskoj sabornosti koja nalikuje bordelu u plamenu, po svemu sudeći, nije nužno piscu koji, s obzirom na jezik na kome piše, pripada tom nimalo čarobnom prostoru. No, makar domovina i bila «tek logorovanje u pustinji» kako nas opominje jedan tibetanski tekst, ja ne bih išao toliko daleko, budući da ne bih želeo tek tako i bez borbe da dam ono što su mi moji sunarodnici, uz pomoć svoga geološkog vitaliteta, a na način honvedskog žandara, za vreme moga otsustvovanja, uzeli.(Uzgred, ta situacija me potseća na tri puta ponovljen upad lopova u moju kuću za vreme moga boravka na tlu koje se samo u pogledu nijansi razlikuje od onog koga sam napustio). Dakle, Vi lično, kako rekoste, nikada niste čuli za mene. Dobro. Kako biste se, pitam se, da kojim slučajem učinim kakvu «nepodobštinu» protiv koje se, običaja radi, svi nacionalni PEN Centri uvek zalažu, za mene borili? Kako biste se «zalagali» za anonimusa čije ime neće uzbuditi nijednog člana srpskog PEN-a? Srećom, srpski PEN je deo svetskog PEN-a. Sa te strane mogu biti spokojan koliko i Vi sami. Ne sumnjam da ste i Vi, koliko i ja sâm, spoznali da «živeti, uistinu, znači odbiti druge». U tom smislu, ja se ne čudim niti Vašem, niti bilo čijem vitalitetu. Za Vas se, koliko i za brojne srpske pisce, nikako ne bi moglo reći da živite sa biološkom greškom. Pomireni sa «rodnom prašinom», vi («penovci») sasvim lepo upriličujete domaći književni život sa svom njegovom pristrasnošću, ne uočavajući ni malo učinke razdaljine čiji se optičke greške kod vas, kako rekoh, očituju u prećutkivanju onih koji vam nisu pred očima i ne bude tugaljivost sačinjenu od ljudske (posve ljudske) prirode, svesne da je potomak horde, čiji pripadnici, manji ili veći pokvarenjaci, znaju da iskoriste dobra što im priroda horde nudi. Otsutnost nečija ispred njihovog nosa je – facit. Čarls Simić ili pokojni Milo Dor se u Srbiji poznaju samo po tome koliko su u prilici da budu provodadžije srpskom spisateljskom polusvetu na američkom ili nemačkom jezičkom tlu. Doru je trebalo četrdeset godina rada da bi ga se tek poslednjih godina njegovi setili, a Simić je tek ovih godina dobio ovde jednu knjigu. Za to vreme štreberi sa ovih prostora su, ako ne dobili, ono barem zdušno pokušavali da sebi upriliče jednu knjigu «tamo». Izgleda da sa nemačkim i engleskim govornim područjem slabo talentovanima ne ide tako lako kao sa Rumunijom i Italijom, gde se naši pisci prevode, i medju tamošnji svet uvode, najčešće preko Srba tamo živećih. Štaviše, i sama Božovićeva antologija sačinjena je od srpskih prevodilaca a nikako ne od prevodilaca kojima je engleski maternji jezik. To, verujem, treba, zar ne, već unapred da govori o kvalitetu prevoda. Kada ste se toliko mučili da nadjete površnog znalca u uvek sumnjivom antologičarskom poslu, mogli ste se, ma ko se pojavljivao u liku nalogodavca posla, pomučiti da nadjete bolje opsenare, zdušnije u prevodjenju bilo onoga što u našoj poeziji pripada svetu pod-proizvoda, a naročito, dakako, radi onoga što je u njoj valjano. U blic-razgovoru sa Vama, imao sam utisak da Vi obavljeni «posao» Gojka Božovića branite, imajući u vidu njegovo «iskustvo» u tome poslu. Kada je reč o njegovom «iskustvu» onda se u tom pravcu može govoriti samo o iskustvu jednog Rastinjaka koji se u jednom slučaju za taj posao jednom crnogorskom izdavaču sâm preporučio, u drugom slučaju, videći ga već «iskusnog», neko ga je iz srpskog PEN-a «tipovao» kao poželjnog na tom poslu, dok je u poslednjem broju «Sarajevskih svezaka» već imao oreol neprikosnovenog znalca. Da li, gospodjo Ognjenović, naša poezija, po Vašem mišljenju, vredi više nego što se to može zaključiti po učincima Božovićeve antologije? Površne raskoši pesništva jednoga Tešića svakako ne uzbudjuju Blejkove ili Donove naslednike u Engleskoj. Da li, možda, Bećković domaša visine jednoga Frosta ili Kamingsa? Da li iskustvo univerzalnog u poeziji Bukovskog možemo suprotstaviti deseteračkoj hajdučiji jednog Noga ili Simovića dok ista «opasuje» provincijalne kondake o «Istoriji», «Nebesima», «Krvi» i «Sabornosti»? Navodim imena srpskih pesnika čija retrogradna poezija, ispevana po modelu brave nebeske Srbije i populističke poetike Sabornosti čini deo Božovićeve antologije. Isto tako, s obzirom da ga za posao antologičara ne kvalifikuje ni formalno znanje, ono koje se dobija sa diplomom fakulteta društvenih nauka, da ne govorim sa diplomom filološkog ili filosofskog fakulteta, i isto tako nikako ne znanje o prirodi poezije koje mora ići sa životnim iskustvom, Božović se nije mogao podičiti ni izborom srpskih «nenacoških» autora, birajući kao «antologičeske» stihove jednog D.J. Danilova ili Karanovića. Ne potvrdjuje li se u Božovićevom slučaju ono poznato pravilo da je neznanje veličanstvena omaška koja služi kao baza za sve naše istine? Mislite li, gospodjo Ognjenović, da su naše antologije bolje od našeg društva, bolje od onih bezbrojnih «sačekuša» na srbijanskim ulicama, bolje od sudova koji sa «zadrškom» sude za najgnusnije zločine koji se, eto, nisu Vama i meni dogodili, jer smo, hvala Bogu, na Sajmu knjiga «razgovarali»? Mislite li da su povlašćeni «antologičari» imuni na ono što živi od neposrednoga života? Nije li Božović svojom antologijom na sasvim osobit način izrazio svoje slaganje sa onim što kod nas jeste? Da nije, zar bi se odlučio da falsifikuje podatke iz srpske književnosti. U najmanju ruku, njegovi podaci o toj književnosti (resp. poeziji) nemaju ničega, budući da je to na temelju rezultata jednostavno nemoguće, sa čistom savešću ili onoga što je opravdava. Ali, dakako, kome je potrebna ova moja sumnja, kakvoj nuždi ona odgovara? – Nema nikoga pred kime se želim postaviti u dobrom svetlu. Sledeći tok sopstvenog puta, oslobodjen tiranije pripadanja, ja sam se uputio slepom ulicom, ali ne tako da na njoj ne vidim one koji prolaze, i da nisam u stanju da hijerarhizujem privide. Stoga mi nije teško da se upitam, imajući u vidu, recimo, priloge vašeg «Godišnjaka»: zar tako prostodušno angažovati u ime srpskog PEN-a nekoga smetenjaka da sastavi antologiju srpske poezije nije isto što i «kao maneken» dati se u-slikati, poput gospon Pantića za jedan od brojeva istog tog «Godišnjaka»? Oba «čina» imaju istovrstan motiv i u-pisanost u ozračju ljudskoga: taštost, neodgovornost, prazno činjenje radi činjenja. Ali, upravo nečije neutemeljeno činjenje pravi je izvor dinamičnosti. (Da nije tako, zar bi bilo ovog mog pisma Vama?) Nije li rečeno da je na razini čina jedino onaj koji kazuje poluistine, koji, dakle, svesno zavodi, s ukupnošću svojih vidljivih ili skrivenih beda, bremenit stvarnošću? On daje raskošnost životu i – jeste život. Vaša uloga, ili nekoga od srpskih «Penovaca», u svemu tome bila je da se tom životu dâ rutinska zasopljenost važnosti, nesretna patetika i snomorica Praznog. Da se dâ početni impuls. Uostalom, i istini za volju, kada bih ja bio siguran u smisao pravljenja antologijâ i sâm bih napravio jednu, makar radi uvežbavanja auto-ironije na koju me upućuje tek jedan pogled na sve «antologije», ne samo onih pravljenih radi nelagode srpskog pesništva. O smislu sačinjavanja antologijâ pisao sam izmedju 2003. i 2006. više puta. («Letopis Matice srpske», «Hereticus», «Koraci», «Politika», «Beton»). Takodje, i o antologičarima. Budući da mi «firma» pod kojom je Božovićeva antologija objavljena obećava više, moja nepomirljivost sa činom i «obećanjem», navešće me da u nekom od sledećih brojeva nekog srpskog časopisa i isto tako nekog časopisa koji izlazi na engleskom govornom području, dam oduška svojim nemirima i prozborim o svome stidu i jednoj sramoti. No, prosledjivati čin znači raditi na uništenju nerazorivoga. Što bi Srbin iz Lajkovca rekao: «mož' mi pljunut' pod prozor». Srpski PEN, srpska antologija, srpska posla: krug je sačinjen. I, gledajući unatrag i unapred, može biti reč samo o izvesnostima. Tako će biti i sledeći put! No, moje «proročanstvo» neće premostiti Rubikon. Pokretačke vrline nekog sledećeg nalogodavca neće biti drugačije od onih koje su ustrojavale njegovog prethodnika. Njegova «drama» je u tome što je on to već unapred učinio. Priča je završena pre nego što će i početi. Baš tada i u trenutku kada su bila stvarana «Mesta koja volimo» i isto tako u trenutku kada budu bila stvarana sledeća. Činovi stvaranja «antologijâ», ta anahrona bazanja njihovih stvaralaca po blatištima sopstvene taštine, ambicijâ i spletki, svode se na jednu tačku svesti projektovanu «u beskonačnost». Zbog njegovih nasrtaja na poeziju koju je odstranio iz «antologije» nikada više neće biti u prilici istu zavoleti. No, kao i svaki čovek, i antologičar nije rodjen da bi nešto spoznao, no da bi opstao. Božović, poput Balzakovog Rastinjaka, opstaje, on ima svoje branioce, zastupnike, nalogodavce. Za koju godinu moći ćemo da očekujemo i njegovu petu antologiju. No, odlivci Zogovića, Velibora Gligorića, Djilasa imaju uvek svoje nepromenljive, sigurne putanje.
Ja ću na ovom mestu privesti ovo pismo kraju. Kao Pretsednici Srpskog PEN Centra uputio sam Vam, gospodjo Ognjenović, ovih par reči zbog «zaborava» istog tog PEN-a na rad srpskih pisaca koji žive u inostranstvu i povodom Božovićeve antologije radjene po nalogu sa iste adrese.
Shvatajući, nakon našeg kratkog razgovora koji Vam, verujem, na žalost nije bio «po volji», da sam Vam nepoznat (a i kako bi?), slobodan sam da Vam uputim, kada već «moć» mojih reč-nih spisa nije do Vaših očiju stigla (verujem iz razumljivih razloga) jedan moj kraći curriculum vitae na nemačkom jeziku, budući da onog pisanog na srpskohrvatskom ovde, u Beogradu, pri ruci nemam.
Sa poštovanjem,
ostajem,
Boško Tomašević
(slika jednog turskog pesnika)
