СРБИ У НОВОМ ЕВРОПСКОМ ПОРЕТКУ*
СТО ЗА ЈЕДНОГ
У проваљеном скровишту
Илегалац пуцао на гестаповца!
Мува пљује на нередиговани текст
Химне човеку.
Миш грицка недовршену слику
У славу слободе.
Рупа од метка чувара поретка
Сред дела младог песника и сликара.
Специјалац за однос с народом
Иде од куће до куће.
Нико ни реч. Сви не знају ништа.
Не заборављају уметника бесмртника
Кога никад нису ни видели.
Кукастокрсташ хвали мере светске силе.
Мислимо, ми из Новог европског поретка,
О примени разумног еквивалента као нигде другде:
Сто недужних Срба за једног нашег убијеног!
*
Поштовани,
Ево неколико мојих песничких редака.
Још у рукопису су изазвали различите реакције. Мали осврт на критичке погледе.
"Сто за једног" може се третирати и као забелешка, песнички документ,
покушај поетске (само)опомене...Заснована је на монструозној чињеници.
Нема двојбе да ли се догодило-оно што се догодило ма колико се некима данас чинило невероватним.
Где и када?
На тлу окупиране Србије у Другом светском рату. Не, нигде другде, и никада!
Међу замеркама аутору, била је и она: "Чему то сада", "Није то тема за песника"...
" Зна ли аутор за мисао Теодора Адорна о томе као "чему поезија после Аушвица..."...
Зашто песнику не би било дозвољено да проговори о ономе што чини ма ко као
припадник исте врсте, свакако, и различитих врста?
У овом случају, песник идентификује "мрачну зону мишљења и злочиначких учинака", саопштавајући
да је апсурдни еквивалент промишљена мера светске силе у преуређењу Европе и у
изградњи Новог поретка. Дакле, реч је о неделу ума! Не, ни о тренутној одмазди, освети...
О мишљењу заснованом на знању како да се оствари расна теорија, упропагандно, и дословно-мир по сваку цену, па макар био то мир гробља.
Одакле инструкције, ако не с врха тоталтарне хијерархије. Значи у духу трона, "концептуолога" др Јозефа Гебелса, који се није либио ни геноцидног поступка до постизања "узвишеног циља". Како би могли разумети да је то била "мисија" једног од "првака" међу докторима филозофије! Да нико и не посумња у знање нацистичког врховника и његових елитних доследних извршилаца.
Недостајало им је саосећање. А шта је човек без саосећања?
Не знам шта би друго покренуло моју већ клонулу руку да се усправи пред нарогушеним лицем заборава.
Не сметнути с ума да су све то упамтиле хиљаде и хиљаде недужно стрељаних, да нису заборавиле уметника
као бесмртника иако га никад нису ни виделе, младог песника и сликара због химне човеку и слике у славу слободе.
Све то вољом креатора Новог европског поретка у не тако давном времену.
Стиховима и против рецидива неонацизма.
С поштовањем,
Слободан Бранковић