 |
| Пуслојић, као песник-критичар |
„Слушам пером Мотрим стихом“ М. Тодоровић
Данима прелиставам и изучавам најновију књигу Мирослава Тодоровића.
Данима прелиставам и изучавам најновију књигу Мирослава Тодоровића.
Обазриво и тешко прихватам и сам њен наслов, унеколико дослован и неинвентиван, поготову ако се имају у виду наслови његових претходних песничких збирки: Спис ведрине, Испис таме,
Судњи час, Сванућа, Црно у боји, Потоња верзија...
У сваком случају, журно и обзирно издвајам оне успеле, најуспелије песме и појединачне стихове, карактеристичне и битне за формирање општег утиска и увида у ово
песништво. Њихов број временом расте, што је изненађујуће и – добро, при сваком новом читању књиге. Поступно и трагалачки усмерен, присећам се варијација тема и поступака из ранијих Тодоровићевих збирки. Коначно и после свега (што је Мирослављев песнички речитатив и иконичка синтагма) доспевам и до оног средишњег и најстаменијег, што представља целац и здравац целокупног Тодоровићевог песништва. У виду ових фрагментарних рефлексија то вам сада и ја поверавам, стaвљам и вама на увид.
Журио сам колико сам могао и морао. Но, упркос свему, а у јасној интимној намери да ово своје трагање бар привремено окончам, поуздан закључак и даље измиче мом трептавом и обазривом уму, али се он степенасто формира и таложи у свести: Мирослав Тодоровић је поступан и стамен песник, складиштен и базиран на осведоченим основама класичне и модерне лирике (чије би набрајање појединачних примера одиста могло потрајати) са видљивим напором и јасном свешћу да се, у свему томе, буде поседник аутентичног песничког рукописа, али и у симбиози и блиској вези са постулатима савремене европске баштине и песништва. Посредне и директне везе са коренима и токовима српског песништва сасвим су природне и њих посебно не треба ни наглашавати, разуме се.
Ma и овлаш пратећи дешифрацију и тумачења оних који су најлуцидније реаговали на поезију / певање Мирослава Тодоровића, као и на неумитну / пратећу поетичку компо-ненту у његовом опусу, од „Списа ведрине“ и „Исписа таме“, до збирки „После свега“ и „Песме путовања“, у временском распону од пуне три деценије, а у које недвосмислено спадају Томислав Мијовић, Срба Игњатовић, Иван В. Лалић, Радомир Андрић, Слободан Ракитић, Александар Ристовић, Миодраг Мркић, Сава Пенчић, Жарко Ђуровић, Лујо Данојлић, Мирко Лукић, Радомир Виденовић...а однедавно и Владимир Јагличић, Душан Стојковић и Љубомир Ћорилић (што се најупутније може увидети у књизи критика о Тодоровићевом песништву „ И тамно и дубоко“, коју је приредио Душан Стојковић, 2010) јасно опажамо унисони тон нескривеног прихватања и доследног уважавања овог песника. Можда је то унеколико била и последица суда и процене да је Тодоровићево песништво дуго остајало по страни од јавног признања и прихватања, официјелног фокусирања и рангирања. Верујем, управо због ове чињенице, Тодоровићеви „позитивни тумачи“ и адепти његовог песништва (готово по правилу, то су они који су и сами врсни песници!) можда су и одвише лако прелазили преко евидентних мана и мањкавости једног оваквог песништва (ту се унеколико издвајају и критички интониране „опаске и примед-бе“, у благом и добронамерном тону, Србе Игњатовића и Душана Стојковића, управо оних који су Тодоровићево песништво најдоследније пратили, уз незаобилазног Миодрага Мркића, који је о томе објавио чак три књиге!) које су се, временом, наслагале једна на другу и, авај, понављале као усудни манир.
Задржао бих пажњу, овога пута, барем на једној од таквих чињеница, из рода евидент-них и репетентних. У првом реду, то је поступак везивања за туђе песничке поступке и иновације (мимикрирани и најчешће правдани потребом „цитирања“ и ауторског „препоз-навања“ у другима, затим захвалним посветама, као и отвореним преузимањем стиховима, датим у дискретним курзивима, али и без навођења изворника и аутора, па се тиме ауторски грех преваљује на савест, свест и упућеност самог читаоца). Такав један поступак и чин Бранко Миљковић је обележио стихом „У туђем смо срцу своје срце чули“, без јасног одређења да ли је то позитивна или негативна одредница живота, но чији се трагични исход зна.
Није ту реч ни о „другости“, као што такође није ни реч о својеврсном „плагијату“, већ о виду немоћи да се, као песник, буде само свој. Утолико пре што је и Тодоровићева примарна намера управо принцип да се буде самосвојан и аутентичан песник. Разуме се, реч је ту и о класичном „искораку“ од „добрих намера“. Ипак...
Али да се вратимо духу целине књиге „Ветар понад гора“.
У коначном свом читалачком прибиру, морао сам закључити, најпре, да је управо тај и такав наслов „најприроднији“ од свих досадашњих наслова збирки Мирослава Тодоро-вића. Конкретније речено, управо у овој збирци, сама природа је јасно преузела примат над субјективним бићем (песника, читаоца такође) и све што се у њој збива сад има неутрални, објективистички вид: песничке слике, глаголи и придеви, слутње и зак-ључци...све овде поприма опис и лик нечег битнијег од самог песника, а песнички субјект је устукнуо пред космичким принципом, чији је атрибут и репрезент природа као таква. У песми „Моји поседи“, тако, први стих гласи „Враћам се вечно одлазећи“, а последњи у песми има јасну епилошку горчину и вид упозорења песнику: „Ал без гласа / И мога и твојега“. У средишту песме већ сусрећемо трагични призвук сродне констатације: „Старац и странац у родном месту / У реч се слије бол“, као и оксиморонски набој стиха „Стихови живе тишине“. Који и чији, и какви су то – стихови живе тишине? Није ли то, ипак, глас оног Другог?
Управо у таквим, привидно бизарним и „негативним / немогућим“ тоновима и мислима, Мирослав Тодоровић и јесте самосвојан и битан песник. Кад збори и пева, кад даје инокосне одговоре. Кад у свој (и наш) свет уводи лик спирале.
ОПЕТ О НАСЛОВУ: ту су два белега, два појма из исконског фундуса ПРИРОДЕ, ту су „ветар“ и „гора“, чија је прилошка веза битнија од појмовних ознака ових двеју именица: понад! Као да нам песник нуди помисао: природа има и свој супстрат, свој активистички принцип и однос, према себи самој и према нама. То понад и јесте бит, оно нешто и неко у висини, у „понад“ нас, који смо трунак горе, то јест планине и шуме.
Закључујем да у овој својој збирци Мирослав Тодоровић настоји да, већ од самог њеног наслова, јасно назначи пуну поетичку меру и тематски смер и круг.
Хотимично и последично, сасвим природно – дакле, Мирослав Тодоровић исписује ову своју песничку књигу са усмерењем на опис (на дескрипције) и природну конотацију. Но, ако је у ранијим његовим збиркама ОПИС кореспондирао са географским (у циклусима оних „афричких“ песама, поготово) или, пак, са социјалним набојем и покрићем (као што је то случај са збирком „Летеће бараке, теренци и њи’ове душе“) сад је нуклеус овог појма измештен у пределе метафизичког. У суштини, ништа и није сродније људској души од саме природе, од материје њене („Слушам материју како плаче“, стих је румунског песника Баковије) и њеног космичког удеса и знака. Само тако се и долази до стихова попут ових: „Да се склоним у зрно пшенице / Што ми једино преостало / Светли у мраку“ или „Разумем се са земљом / Казујем у њеном ћутању“. Блистави супстрат је и Мирослављев стих, са ониричким призвуком: „Опис без речи и стиха небески тачан“. Ту се читалачки racio склања пред ирационалним и профетичким исказом. Нимало небитно, овај стих и потиче из песме чији је наслов „Станиште поезије“. Поетичке намере су увек и јасно интониране.
Још једно драгоцено искуство прима у себе читалац збирке Ветар понад гора, што је дакако и имплицитна намера њеног аутора: песник обилато окружен природом веома тешко пристаје на себе, као јединку. Људско биће захтева више.
Јасне примере за преиспитивање смисла и устројства природе имамо и у осталим, најуспелијим песмама ове збирке, у које спадају зацело: „Песме са душама песника“, песма без наслова са почетним стиховима „МРВА земна“, „ЕПИЛОГ, при-ПЕВ“, „Завичајни фрагмент - и“, „Спис и видело“, „Стихови висина“, „Спис и видик“, песма без наслова са почетним стихом „Ветар понад гора“, из чега је изведен и наслов збирке у целини, као и блистави епилог песме „Аутопортрет после шездесете“, којом се и окончава цела књига.
Рекао бих да песма „Стихови висина“ представља бисер-пример поетске творевине захвалне за конкретније видове анализирања Тодоровићеве поетике ове најновије, можда уједно и најбитније фазе песништва, а поготово оног који захвално може илустровати принцип трансформације „описа“ у тиху нотацију, својствену искуству и симболу зрело-сти песничког бића. Синтагма после свега сад узлеће у – понад!
Спис и опис раније фазе Тодоровићевог певања сад постаје меморијски камен тихе нотације искуства, завршни акорд бића. Готово као код Бетовена.
Но да се изблиза позабавимо антологијском песмом „Стихови висина“, коју смо јасно издвојили као парадигматичну творевину читаве ове књиге Мирослава Тодоровића. Она је „наслућена“, па и најављена стиховима из песме „Спис и видело“:
У видном пољу
Моје песме о томе
Сенке облака
И бесконачно слово висина
Књигом опоручно
Како је и сам песник то конкретно назначио, ови стихови су настали и записани у лето, на планинском врху Миџора. Белешка на крају песме „Стихови висина“ констатује јесен, три године раније, и други планински врх (Панчићев врх) на Копаонику. Са једног планинског врха песник пребацује свој „поглед унатраг“ – на други! И то, дакле, чини у инверзивном временском следу. Због нечега му је то битно. Као упитани читалац, морам закључити да је то Тодоровићево „бесконачно слово висина“ управо потоња песма „Стихови висина“, још раније написана, а у редоследу из књиге нама обзнањена и изло-жена, по ауторовом принципу „три пролећа дослије“. Нимало случајно, иза ње и следи песма именована „Спис и видик“, а у том међупростору од Списа и видела до Списа и видика измештено је свих 35 песама, чија је средишна кулминација и зенитна тачка препознавања управо песма „Стихови висина“. Управо нам ова песничка игра са временом и географијом оставља траг да је то истовремено и једна својеврсна читалачка клопка, унеколико налик на оне којима се у својој надахнутој прози успешно служио и један Милорад Павић.
Почетак „Стихова висина“ као да нас упућује на познати дантеовски звук „Божанствене комедије“ и гласи импресивно: „ЛАГАНО кроз зимзелену тишину михољског лета...“ где се појам михољског лета везује за оксиморонску синтагму – зимзелену тишину! Каква је то „зимзелена тишина“? Има ли је у стварности, у природи? Нема! Њу види и препознаје једино песник. Реч је, јасно, о дуговечности тишине. О трајању.
Иза једног таквог енигматичног и згуснутог песничког удара, у супротно интонираном (лежерном) тону, приступа се лагодном опису граје деце на екскурзији (ка гласовитом видику Панчићевог врха) и збиру слика тихе нотације, датих у синтагмама „сабраност јутра“, „спокојна светлост планине“, „песма надомак неба“, „муза висина“ и „Неба тишина“, „сухе траве“, „боје лета“...којима се песма уводи готово у прозни дискурс, у опис дословних збивања са „брундајућим џипом“, „оружјем на поду“, са наводима „Официр нас позва“ и „Војник је ћутке возио“, када се сказ песме преображава у ововременску причу „са фрагментима из наших судбина“ и „Њега је војничка довела са Косова овде на Копаоник“ и то „Да брине о граници и шверцерским путевима иза ратних страдања / Беше жељан цивилних речи чинило се и других прича“.
Итд.
Признајем, застрепео сам за ову песму, на пола њеног тока, да не умине или се утопи у небитно, колоквијално, дословно и свеописно, што му на исто дође...али, гле живахног чуда, у њеном наставку (конкретно од стиха „Овај врх је светац – мотри све стране божански) свет се муњевито убрзава, до усијања: „У разумевању неба борова висова и прастарих ветрова / Праведник је и камен под којим травар почива“. Коначно увиђам да је моја зебња и стрепња за ову Тодоровићеву песму била непотребна: све је у њој надаље текло „у најбољем реду“ и све ту, коначно, долази на своје место. Не бих да ову предивну песму цитирам фрагментарно (идеално би било у целости!) нити да је детаљније парафразирам, али ћу (одговорно и страсно) овде навести њен епилошки стих: „Као тишину што остаје иза чувених песама које више не памте / Песника што загледан у тавне даљине исписује ове планине“. Бисерног ли стихотворенија на делу! Утолико ређег и драгоценијег управо зато што је изведен дискретно и поступно (а то је знак промишље-ности и поузданог трајања, као естетичке творевине првога реда!) и што се, по правилу, теже опажа, али нас свест о томе изнутра греје. Видим и признајем ...„ЛАГАНО кроз зимзелену тишину михољског лета...“ из само једне песме („Стихови висина“ је њен бли-стави називник!) преображава се у постулат и тихи тријумф поезије нотације Мирослава Тодоровића, у њену поетичку крилатицу, у нешто – коначно – што бих могао слободно именовати и као закључак ове моје поетичке истраге. Елем, то је тај закључак: Мирослав Тодоровић је стигао на свој аутентични, копаонички врхунац и тиме је јасно омирославио
наше савремено песништво, дошавши - са оне друге стране, с које смо га много мање очекивали. Да се осведочи, не само као иноватор и песник свежих кованица и немогућих језичких спојева, асоцијација и слика, складних и неправилних рима, већ као песник понорних дубина и мисли, концизности и густине исказа, благородни песник појма понад!
Као читалац и тумач, као његов песнички сабрат, понајвећма због тога му и исказујем природну захвалу и пуну стваралачку солидарност.
Судећи по свему, вредело је стрпљиво слушати пером и мотрити стихом.
Уочи Богојављења,2011. Адам ПУСЛОЈИЋ
Ова књига се може преузети, као дигитално-поклон издање Заветина, које је сасвим адекватно оном штампаном на папиру, на следећој интернет адреси https://sites.google.com/site/zavetinevirtuelnimuzej/home
Нема коментара:
Постави коментар