IN MEMORIAM
Vujica Rešin Tucić (17. VII 1941, Melenci - 28. XI 2009, Novi Sad), školovao se u rodnom mestu, Zrenjaninu, Vršcu i Beogradu. Pripadao je jugoslovenskoj umetničkoj avangardi sedamdesetih godina XX veka (Nova umetnička praksa). Uz njegovo ime vezuje se niz subverzivnih i provokativnih umetničkih poduhvata, materijalizovanih krajem šezdesetih godina i početkom sedamdesetih godina, na liniji delovanja avangardnih grupa i pokreta u Evropi i svetu.
To čovek samo jednom uradi – kao da neko izgovara nepotrebno. Žrtvuje život, prestane da diše, i, ode … to vreme kada čovek prestaje da se miče, onda, kada se ćuti ...
... onda, kada ničije telo, govor, nisu dugo dodirnuli ... stisnut i sam, ćuti. Pokorno, smirenog pogleda, čeka znak – tišinu – iza koje će moći da pruži ruku prema DRUGOM i – dodirne. Čovek sam, sa svojstvima koja se teško objavljuju.
Celog života, uvek iznenadno, neobjašnjivo, samo moja, ali nikad doživljena, iskrsava mi u sećanju jedna naročita slika. Slika čoveka koji stoji, noću, u ulici pod snegom, pod hladnom plavom mesečinom, s čelom tik pred zidom. Nikog nema, nikog kao da nikada neće ni biti. Tu je samo on ...
Govor koji je pojeo samog sebe i svaku reč opisa kaže: upisuj se u samog sebe, u svoju prokletu buku, u logiku zemaljske sudbine.
... I kad nas ukopaju u nju, zemlju, ostaje čelo, hladno, pred zbrkanim mravima. Zna se: lopata života je alat, a grob samo zanat. Sve dok se vidi glava. Čelo koje napada kolektiv.
Život je nemoguće dokazati, a da bi postojao život, morao bi biti i izgovoren.
Tek izgovoren, život postoji.
Ljudski pogled, lep i stariji od jezika, izvan izgovorenog, veliko je i nesaopštivo prosečeno iz središta.
... Ne živi nikad ni u životu, niti u smrti i neka ti čelo zauvek ostane hladno ...
Nepostojeće sečivo, mreža sveta, razularena zvezda, vatra i vazduh koji u datom trenutku od svakog odustaje, vazduh koga govor pojede i svaku reč u kratkom ljudskom veku.
Ovde gde je smeh zabranjen, obično nije slobodno ni plakati.
Tatjana Cvejin
_________________
VUJICA REŠIN TUCIĆ
KRATKA PRIČA
Kratka priča je kraća od dugačke. Naročito na završetku. U početku i ne mora.
A u sredini se, obično, kod svake priče nalazi mekani deo. Sredina je pamuk, vunîca svih priča.
Kad kratka priča počne, ne sme da se zaustavlja. Zato je kratka priča najbolja. Ona polazi iz niskog starta, kleči na jednom kolenu, zatim se pridigne i izleti kao strela prema čitaocu.
Pisac kratke priče ide iz naroda i u narod, tamo i ovamo. On ima dobru putnu spremu. Nosi četkicu za zube, kaladont, četku za odelo, četku za cipele, čiste gaće i majicu, čistu košulju i pulover.
Prilikom odmora i kraćih zadržavanja voza u stanici, pisac kratke priče istrči, pronađe kiosk, kupi cigarete, novine, razglednice, popije pivo, pojede sendvič, napuni bocu pijaćom vodom i u poslednji čas utrči u voz.
Pisci kratkih priča su kratki.
To su ljudi visoki oko 150 cm, jakih, širokih leđa, snažnih nožnih listova, kratko podšišani. Putuju u grupama, iskaču iz vozova i kratko pišu.
Kratki pisci i kratke priče štampaju se u skraćenim listovima i časopisima, a ponekad su im objavljivanje i honorar uskraćeni.
Kod kratkih pisaca i život je kratak
Dok kažeš: priča! - već ih nose u kratkim sanducima, čitaju im kratke posmrtne govore i njihove kratke priče stavljaju u kratke biblioteke.
Svet je kratak.
VUJICA REŠIN TUCIĆ
KRATKA PRIČA
Kratka priča je kraća od dugačke. Naročito na završetku. U početku i ne mora.
A u sredini se, obično, kod svake priče nalazi mekani deo. Sredina je pamuk, vunîca svih priča.
Kad kratka priča počne, ne sme da se zaustavlja. Zato je kratka priča najbolja. Ona polazi iz niskog starta, kleči na jednom kolenu, zatim se pridigne i izleti kao strela prema čitaocu.
Pisac kratke priče ide iz naroda i u narod, tamo i ovamo. On ima dobru putnu spremu. Nosi četkicu za zube, kaladont, četku za odelo, četku za cipele, čiste gaće i majicu, čistu košulju i pulover.
Prilikom odmora i kraćih zadržavanja voza u stanici, pisac kratke priče istrči, pronađe kiosk, kupi cigarete, novine, razglednice, popije pivo, pojede sendvič, napuni bocu pijaćom vodom i u poslednji čas utrči u voz.
Pisci kratkih priča su kratki.
To su ljudi visoki oko 150 cm, jakih, širokih leđa, snažnih nožnih listova, kratko podšišani. Putuju u grupama, iskaču iz vozova i kratko pišu.
Kratki pisci i kratke priče štampaju se u skraćenim listovima i časopisima, a ponekad su im objavljivanje i honorar uskraćeni.
Kod kratkih pisaca i život je kratak
Dok kažeš: priča! - već ih nose u kratkim sanducima, čitaju im kratke posmrtne govore i njihove kratke priče stavljaju u kratke biblioteke.
Svet je kratak.
Нема коментара:
Постави коментар