Јуче су започели косидбу набујалих трава у Другом дворишту мој брат и старији син. Мита је испод првог дворишног ораха нашао ово јаје.
..
Откуд јаје? Кад смо поклонили кокошке јесенас одлазећи из Мишљеновца ? Од комшијских кока које воле да пасу траву у комшилуку? Разбио сам га јутрос на Ђурђевдан, за Лејди Б.
..
..
Двориште је синуло и открило дворишни тепих.
...
..Испод мушмула и до пута је остало да се коси и у понедељак. Кад прође Ђурђевдан...
.
А онда паљење ритуалне ватре, за хајдучки ћевап, који је најбоље правила наша мајка, хајдучица Наталија (1932 - 2002). Ретко се окупљамо фамилијарно, последњих година.Из овог дворишта смо кренули у овај свет. Из њега ћемо поћи на Онај,кад бог каже.
..
...
...
...
После ручка, кренуло смо до нашег брда, тј. Салаша Севераца (Миркове заграде). До мираза наше покојне мајке Наталије, која је највише поштовала Свету Петку, на чији празник је рођена.
..
..
..
.. Поглед са нашег брда на печку долину
.. воћна смола на трешњевом стаблу (запису) (има мирис зрелих трешања)
..
..
..
..
..
.. Шта је то тамо горе? Небо, бескрај, лепота, јатак другачије Србије? Анђео чувар?
Фотографије: Бранке Веддер
..
..
..
..
..
На млађима свет остаје, или још доста пањева има које треба повадити; и старих стабала у синору, које треба оборити јер је вакат за то. Наш хајдучки састанак је почео дан раније, на месту које је увек било згодно за такву врсту састајања... И какве везе има прича о јајету са причом о Ђурђевдану или хајдучком састајању? Просудите сами.
Пред полазак у основну школу, отац ме је - наш покојни Михаило, уочи Ђурђевдана - повео уз Крајни Поток према бачији Санде Уцетовог (Черкеза). Тамо смо терали наше овце на чување. На Паљевине...Пошли смо поподне, стигли на бачију увече. Ујутру су пристигли и многи други бачи, који су дотерали овце на бачију. Све друго сам заборавио осим неописивог доживљаја саме планине, тј. грмана уз пут кроз букову шуму, озеленелих грмана који су мирисали на малде шишарке... Изгледа да је јаје старије од свега. И од пилета? Од шуме, и бачије? Али можда не и од природне лепоте...
..
Откуд јаје? Кад смо поклонили кокошке јесенас одлазећи из Мишљеновца ? Од комшијских кока које воле да пасу траву у комшилуку? Разбио сам га јутрос на Ђурђевдан, за Лејди Б.
..
..
Двориште је синуло и открило дворишни тепих.
...
..Испод мушмула и до пута је остало да се коси и у понедељак. Кад прође Ђурђевдан...
.
А онда паљење ритуалне ватре, за хајдучки ћевап, који је најбоље правила наша мајка, хајдучица Наталија (1932 - 2002). Ретко се окупљамо фамилијарно, последњих година.Из овог дворишта смо кренули у овај свет. Из њега ћемо поћи на Онај,кад бог каже.
..
...
...
...
После ручка, кренуло смо до нашег брда, тј. Салаша Севераца (Миркове заграде). До мираза наше покојне мајке Наталије, која је највише поштовала Свету Петку, на чији празник је рођена.
..
..
..
.. Поглед са нашег брда на печку долину
.. воћна смола на трешњевом стаблу (запису) (има мирис зрелих трешања)
..
..
..
..
..
.. Шта је то тамо горе? Небо, бескрај, лепота, јатак другачије Србије? Анђео чувар?
Фотографије: Бранке Веддер
..
..
..
..
..
На млађима свет остаје, или још доста пањева има које треба повадити; и старих стабала у синору, које треба оборити јер је вакат за то. Наш хајдучки састанак је почео дан раније, на месту које је увек било згодно за такву врсту састајања... И какве везе има прича о јајету са причом о Ђурђевдану или хајдучком састајању? Просудите сами.
Пред полазак у основну школу, отац ме је - наш покојни Михаило, уочи Ђурђевдана - повео уз Крајни Поток према бачији Санде Уцетовог (Черкеза). Тамо смо терали наше овце на чување. На Паљевине...Пошли смо поподне, стигли на бачију увече. Ујутру су пристигли и многи други бачи, који су дотерали овце на бачију. Све друго сам заборавио осим неописивог доживљаја саме планине, тј. грмана уз пут кроз букову шуму, озеленелих грмана који су мирисали на малде шишарке... Изгледа да је јаје старије од свега. И од пилета? Од шуме, и бачије? Али можда не и од природне лепоте...
Лепо је што сте ви мушки Лукићи на овогодишњи Ђурђевдан били заједно: заједно палили ђурђевданску ватру, заједно јели и пили, заједно да се старији сећају, а млади да слушају и уче како се приповеда. Из ове приче подведене под наслов Јаје драго ми је да сам сазнао да се мајка савремених српских писаца браће Лукића, Мирослава и Александра, звала Наталија, рођена некад на Свету Петку и која је у кућу Лукића као девојка и удова поносито донела (унела) свој мираз. Ову узбудљиву причу сам, заиста, истовремено читао и гледао, јер је тако и настала - комбинованом техником, као у сликарству - мало од речи, а мало од фотографија, препуних емоционалних набоја и колористичких секвенци једног породичног житија. Насловна именица Јаје само је повод, као и васцели замајац живота, али добар повод ове сјајно изведене ђурђевданске приче о Лукићима из Мишљеновца, у који , и поред њиховог чврстог обећања, никада не стигох из нашег дугогодишњег познанства. Волео бих да ме једном у оваквим читањима, без интерпункцијске дрхтавице, поведе за собом инспитација - да напишем неки наратив, илити, неку предговорно-поговорну "рецензију" за ову причу и сместим је својом руком, којом писах, у архиву једне од магаза Несебичног музеја Бела Тукадруза. И верујем да ћу се и сам, ако се, уз божију помоћ, нађем у тој хипотетичкој причи о причи сећати своје благопочивше мајке Драгиње-Драгице и њеног села Днопоља - престонице мог детињства у којој је она славила свог Светог Луку. Зоран М. Мандић
ОдговориИзбриши